Priče iz ličkog kraja

Prije nego iča krenemo pisat, moramo naglasit da je tekst koji slijedi pisan pravo po naši, domaći, jer već vidimo jopet bisere koji ćedu se javit "otkud ča u Lici il ekavica il ikavica".

"Priče iz ličkog kraja" vodidu žene, gospodo, tri žene!

Kad nam neke oko nas počmedu kukat "joooj satrla sam se od posla", onda samo otpunemo i odmanemo glavom. Kako mi sve stignemo? A? I posal i kuća i oko kuće i dica i rpa dodatni poslov i onda još i "gluposti" (kako ji puno nji voli zvat) na fejsu i va naša stranica. Ajde mi recite kako mi sve moremo? Kate na tu temu ima itekako ča reć! To pročitajte klikom na ovdeka!

Niki ne vidi neprospane noći, niti naše letnje, a ruku na srce, nit oćemo da ki to vidi jer sve ča delamo, delamo za se!!!  Ono ča vam prezentiramo, to ćete i vidit, a uglavnom je to vedar izraz lica s velikim osmjehom i jezičinom uvik spremnom za šalu. Nu recite da ni tako?

Pune četire godine, uz svoj privatni  život, živemo i u obliku ovi Priča iz ličkog kraja. Stranica je to koja je sabrala na rpu preko 9 000 Ličana i prijatelja Like, stranica koja je postala dio nas, dio naše Like, veza naših iseljenih Ličana sa rodnim krajem.
Ponosne smo na nju, ponosne smo na sve vas koji nas verno pratite i ponosne smo na se jer smo dokaz koliko su žene jake i koliko toga žene moredu samo kad oćedu!

Vrednost ove stranice prepoznala je i Općina Brinje. Ove godine uvrstila nas je među dobitnike priznanja za promicanje zavičajne baštine!

* * * 

Četire godine ni puno, ali rođo moj ni ni malo.
Nu pogljedajte samo koliko se vas za to vrime sabralo.

Preko devet iljad duš lajk je stisnulo.
Mi ne znamo ča vas je na to potaknulo...

Jesul' šale, slike stare, novicije ili pak babarije?

Je ma kej da je to i bitno!

Drago nam je da nas pratite i da komentirate!
Pofale, ali i kritike ča nam dajete!

Puno se vas aktiviralo sa pisma, slika i lipi domaći beseda.

Ma puno toga lipoga se ovde dogaja,
al čemu sad da se sve to nabraja.

Sve vas pozdravljamo i s vami nazdravljamo,
Našim i vašim
"Pričama iz ličkog kraja"
rođendan čestitamo! 

* * * 

Potpišujedu: Ana i Branka, a ča Kate jima za reć pročitajte na: Kate Ottozez ima reč! :))

Fala lipa portalu likaclub.eu na objavi povodom ovog lipog rođendana! 

I kad mi neki kaže kako ti sve Kate stigneš?
Vako lipo moj narode, prolazidu dani kaj munjeni. Svačesa se moreš nagljedat, ali bogami i čut. Lipo ti je kad te neki pofali, ali i kada kudi. Ja Van moran reć kako već dugi niz godin stignen na sve. Oš od rane zore kad otpren ve svoje očice pa do kasne mrkle noći kad projden u krpe. Ne žalin se da san krepana kaj pas ili još bolje da mi sve smeta. Zač Van ovo divanin? Zato ča su mi rekle ve moje iz Pričov da se zericu obratin svima Vami ki me pratite. Pa bil bi red da Van se i predstavin. Daklen visoka san metar i žilet, iman broj obuće 39 ako obučen suknene čarape treba mi i 40. Nosin kiklju kad gren u grad, pogotovo sredon na placu, a inače san kod kuće u šaroj klajdi i to ča šira to bolja da zrak cerkulira dok letin iz kuće do pojate i nazada jerbo se izluftan pa manje trošin sapuna i vode. Volin ja friški zrak. Iman muža fala Bogu kaj me ne pili kad mu nečesa ni po volji. Prava san komšija svojin komšijami uvik san in o pomoći. Pogotovo kad su kakovi radovi na njivi, kopanje, zdivanje stogov sena, pobiranje krumpirov i da ne nabrajan.. ja Van uvik nji sve lipo posljikan i kad oni sve završidu ja in to pokažen. A uni sreeeetni! Da ne divanin kako volin sav narod kaj je oko mene... nikad ne bi za nji rič rekla nekon drugon nego sve vrgnen na papir i slučajno mi projde na moju stranicu Kate Ottozez
Kad mi je teško u poslu unda se lipo zavalin na otoman i otpren stranicu Priče iz Ličkog kraja da pogljedan ke su novice i unda dobijen kako bi Inglezi rekli inspirejšn pa se uvatin lipog topa i dusaj Kate negdi dok zvizdan ne zajde zad Vratnika. E unda se lipo podignen, protegnen i projden do prve komšije da vidin jel konak sredila i uvatimo se tablićev.. ma nisan munjena da sidin kod sebe i trošin svitlo brez potrebe kad se već kod nje okuplja cili komšiluk.
I tako znan obavit večeru i vrnen se u svoju bajtu. Dotlen mi muž već drimlje, samo ga pregrnen biljcon, a ja se uvatin još malo ve moderne teknike, pogljedan ča ima i zaspen. I vidte na sve stignen.. pa kad neki kaže da se ne more sve stić. More se samo treba znat planirat vrime.
Voli Vas i pozdravlja Vaša Kate Ottozez!

 

Ne želim malen ispod zvijezda i ne želim one odvratne poglede sažaljenja jednog godišnje. Iskazujem neporecivu dozu nepristojnosti, gubim vještinu komunikacije i odlučujem ne pogledati te u oči. Da, to ću biti ja kad mi priđeš i kažeš mi kako ti je žao, čudiš se mojih 178 centimetara jer si me zadnji put vidio '95 i potvrđuješ da izgledam kao otac.

Trudim se ne misliti o ovom danu jer to je trenutak kada se sve nekako prestalo kotrljati, stvari su stale i život je dobio novu dimenziju. To je bio onaj trenutak kada je mojoj obitelji rečeno da ćemo sada sami kotrljati nešto teško, teško k'o od olova. Zvali su ga život. Težak jer su se nutrine napunile tugom, bijesom i razočaranjem. Ne vjerujem e vjerujem da sam ja ratom dobio nešto dobro. Ma, nisam ništa i lako je tako govoriti dok koračaš putem s ocem i majkom dok te drže za ruke. Lako je. Dok me majka više nije mogla držati u naramku, ja sam zapinjao o puteljke i kamenje pogledavajući sve one roditelje koji bacakaju svoju djecu u zrak dok se ona grohotom smiju. Ja to nisam imao, osim onda kada sestra nije porasla i odlučila mi to priuštiti zajedno s majkom i nije se to moglo dešavati stalno. Nije mi sestra bila otac, bila mi je sestra i njoj je trebala ruka, no opet je valjda s time što je dvije i pol godine starija od mene negdje smatrala da me mora zaštititi, a trebalo je i nju. I ona se htjela tako igrati. Tako je nekako izgledalo moje djetinjstvo daleko od ikoga. Onda mi reci što sam dobio. Ako misliš na tlo, ne priznajem ga, da nije bilo ljudskog hira i da postoji moć razuma i dogovora kakva bi trebala biti, ja bih onda imao tu ruku, a sada, sada ti ne bih ovo pisao. I dok čitaš ovo, ponavljam ti, ne žali me.

Jesam, nekada sam se bojao svoje sjene jer sam mislio da majka nije dovoljno snažna da obori oca dječarca s kojim ću se zakačiti. Naravno, bila je. Bila je dovoljno snažna jer je znala da mora zamijeniti očevu ulogu, a u suprotnom, znaš, ja bih se isto možda nekada potukao. Htio sam se potući kada su me zbog boje mojih tenisica i ne baš nekog govornog aparata nazivali pogrdnim imenima. Zbilja sam se htio zaletjeti i opaliti mu šamar, počupati ga za kosu i oboriti ga na pod. Nisam. Jer sam znao da su očevi uvijek nekako krupniji i što ako on odluči nasrnuti na moju majku. Hoću li ja onda biti kriv? Gdje mi je otac? Tko će obraniti moju majku? Tko će obraniti mene? Onda bih stao, progutao bih knedlu i krenuo dalje. Imam tlo po kojem hodam, ali što ću ja s tim tlom?

I sada kada si opet pomislio kako ti je žao, ma nemoj da ti bude, ja se više ne bojim svoje sjene. U procesu sam stasanja - od uplašenog dječarca do muškarca koji zna što hoće. Divi mi se. Slobodno mi se divi. Divi se mojoj obitelji i našoj hrabrosti. Divi se našoj borbi sa sustavom, našim svjedodžbama. Divi se mojem radnom iskustvu kojeg sam stekao zahvaljujući isključivo svojoj ambiciji i nepogrešivoj vjeri u bolje sutra. Nije mi to dalo tlo, a ni sustav koji se, ponavljam, mog oca sjeti jednom godišnje. Tada izvuče neke papire iz ladice i nekako sazna da je riječ bila o ženi s dvoje djece. Reci nam bravo. Nasmiješi nam se, tada ću dići pogled i prostrijeliti te pogledom ponosa. Ponosim se. Ponosim se svojim ocem. Svojom obitelji. Bakama i djedovima. Ponosim se sobom. Ponosim se na sve to tijekom čitave godine i onda kada se vi zaboravite ponositi, pa eto imate danas i sutra, ponosite se, ali žaliti me nemojte. Nikada.

Podijelit ću ovo na svim društvenim mrežama i to opet neću napraviti da me žalite, napravit ću to da vidite da ne živim pod okriljem onoga 'jadan ja, nemam tatu.' Nemam. Samo fizički, no njegova hrabrost da ostavi život za tlo, da tlo, pretočila je u nas istu tu hrabrost, samo što borba više nije ista. Mi se danas borimo da se ne zaboravi noseći ga u sebi svih 365 dana u godini, a svake prijestupne imamo dan više da lupimo šakom o sto' i podsjetimo na ljude koji ne smiju pasti u zaborav. Žao mi je što neki to čine puno rjeđe, a oni su državu stavili ispred vlastitih obitelji.

I za kraj Hrabrosti. Vidimo se tamo gdje smo se upoznali. Vidimo se u snovima. Tamo mi te ne mogu uzeti.

Posljednji put svadbena zvona župne crkve u Stajnici zvonila su 2011.godine i od tada muk.

U subotu, 07.srpnja 2018.godine zvonila su našem stajničkom paru Andrei i Jurici. Mi njih znamo kao par i kao mlade roditelje već dugi niz godina, a za desetu obljetnicu svoje veze napokon su se odvažili stati pred oltar i primiti Božji blagoslov.
Obred vjenčanja predvodio je vlč. Mato Vuković u prisutnosti župnika Jure Marčinkovića.
Nadamo se da neće opet proći toliko godina da s naše crkve zvone svadbena zvona, a Andrei i Jurici Movrić želimo sretan i dug brak!

 

 Utakmica HRV-ENG ostat će zapamćena svima a posebno onima koji su toga dana bili na tribinama u Moskvi. Među njima je i naša Ličanka Ana-Marija Borić koja nam je poslala fotografiju koja će reći više od mojih 1000 riječi.

Video snimku možete pogledati na: fb Priče iz ličkog kraja

Gospodin Stjepan Stipe Gašljević objavio je na Fb u grupi Moji Ličani i Ličanke nekoliko fotografija čitanke za 3. pučke škole iz 1918.godine te iste objavljujemo na našoj web stranici. 

Pripremila: V.D. 

Dobar dan, do Božića još nekoliko dani! E, da .. vani skoro litno doba, taman za naj bikini stajl, kako bi vi fešn znalci rekli! Nego ni meni ni do lita ni do f...ešna! Lipi moji nekakova me fjaka uvatila! Jutroske kad san ve svoje oči otvorila i pogljedala kroz vaj svoj prozor, ma srce me zabolilo od nekakove tuge! Mraaak! Nigdi ničesa... vi psi nit av, a o mačkami da ni ne divanin..nema mrnjav nit ne krivljavine! Pivac ne piva, i njemu se smračilo! Istina da je zatvoren u bajti di nema ni sunca ni miseca dok se ne sitin otvorit vrata, a na kraju krajev ča ima on kukurikat dok mu ja ne kažen! Ipak san ja njemu "šefika""el! Baren nekon! Tolko o pivcu i pivanju! Nego da se vrnen u mrakač! Vako, dakle mraaak... nema svitla, e pa neću nit ja palit žarulju i ja bi uštedila ku crkavicu! I takooo, sitin se dani kada san kaj dite u vin danima uživala zajedno sa svojin starcima oko blagdanov, pa pisala non Nikoli, pa Luci , a da ne divanin o dedu Mrazu! Sitila san se kako je kod mog ćaće u firmi svake godine bila fešta od darov..ded je nas dicu častil, je da smo se krivili od straja jer naj ki je bil ded, a minjali su se svake godine, bil drven kaj drvenarija, ali bilo lipppoooo.. i kad bi seli njemu u krilo i kad bi punul: Kako se zoveš? - dite bi man u nesvist palo od ne pare! Al bilo je lipoooo.. a školaaa.. aaajmeeee... priredbov za svu dicu... pa ded bi jopet al naj pristojan podilil dare dici..pa pismice, pa bi i snig opičil.. aaa tek kod kuće...fešta od lipote..oš kitilo se , mirišalo sve na mir i dobro! A saaad.. muka me devetera vata! Prvo, ka ča san napisala, litoooo...sniga ni za lik... drugooo...maslačak procvital... treće..ima priredbov ali sve nekakova umjetnina...svaki za se... i to ponekad u noj tajnosti da niki ne sazne! No ča se reklamira to i neki dojde vidit! Ča je još gori i dite koje ima ča dobit ne smi reć da je dobilo jer su mu kod kuće rekli neeee.. a zač? Da ne bi se saznalo imadu li njegovi ča novac jer man ve inspekcije trčidu kako bi vidili oklen tolko za poklone! A firme???? Oš ih nema, propale , a i ne ča su ostale borbu vodidu oko toga ki će na ku stolicu sest! Pokloni su za nji špansko selo! Ča se tiče vog jadnika DEDA.. jadan da jadniji ne more bit! Srićon raste mu , onako poprilično, i vidi mu se..dobro je dok mu se vidi, na trbuv mislin..al i njemu je puna va ofucana kapa svega! Nit ga ki zove nit mu ki piše, a znan iz nih izvorov da je to strogo i zabranil! Rekal je : Dok narod ne dojde sebi, a neće u skoro vrime, ja iden u mirovinu! 

I ča da mu kažen, niš..razumin ga..svi smo se pokvarili kaj na jaja ča kupujemo po vin centrima, ben ti kad ih razbiješ, smrdidu na kilometar, ma kakova skeptička! I nač smo došli..na niš.. jeben ti merikanizaciju, jeben ti vu vrimensku prominu, jeben ti pivca kaj ne piva kako mu je va natura odredila i jeben ti starost ka više i ni ka ča je nekad bila. I ne čudin se vom jadniku ča piva: Ooooj medvide krupna životinjooo, ča si mene u kući ostaviooo, ja san danas se napioooo i žene san se ostavioooo....ooooj! Živil ja sebi kako nebi !!
Vaša Kate

Kate Ottozez/V.D.

Bila san jučer kod Jule u posjeti....šla je u bolnicu jer joj je nokat zašal u meso pa su joj zericu capnuli palac.. Odmara ona.. Lipo u glavi izgljeda, a o nogami neću divanit. 

Jadna je sva u brigi. Ostavila je Miku samog kod kuće. Ja kaj ja šla san do njega da ponesen čisti veš za Julu. Vrgal je un to u kesu i kartu za Julu. 
Kad san joj sve donesla reče meni Jula.. Aj Kate čitaj neman đozluke.. Ja se nećkala al san popušćala. Piše Mika: Draga Jule...Ne trebaš se brinuti za mene. Sve je u redu.
Kuvan sam svaki dan se i sve više čudim kako mi to dobro ide..mogu to i pujist brez da iden zahod il ne daj Bože na hitnu. 
Kako nam se krava treba telit bil san ka napeta puška i jučer san pekal krompir el se krompir 
guli? E ma dobro dok se to peklo, šal san kupiti kruv.
Kad sam se vrnul...na Cepter tava se stopila. Hebale te reklame i naj kredit ča si dizala za te padele.. 
Dim u kujinji se razišal , al je macan pocrnil kaj vrag i kiše.. Samo da znaš da san ga na nogi izbacil u tri p.m.
Tu stanen..pogljedan Julu. Ona crvena kaj ris.. Veli.... Čitaj Kate sunce ga spržilo.. 
Ča ću.. Ja nastavin..

Jule.. Sramota me Katu pitat al kako se kuvaju jaja? Vrgal san u nu đezvu i kuval dvi ure...nikako da budu umeko.. Bacil san kokošami aaaa one vesele.. Ja nikako pujist umeko.. 
E da... Mizu je pomuzla Mica.. Mliko san stavil sastrane.. 
Aj napiši molin te, da li se zagorelo mliko more zač koristit?
Da li da ga vrgnen sa strane dok se ti ne vrneš? Još malo pa te nema petnaest dan.. Suđe poplisnivilo.
Uglavnom, napokon sam se sabral i opral suđe.
Jule... nemoj se molim te ljutit i vikati, al naj komplet tanjuri ča si dobila kad si se udala je nikakav... Kako san ostal brez tanjur koristil san ga kad je Mata dosal i donesal pecenku. 
Izgljedali su čvrsti da mi nije bilo ni na kraj pameti da neće izdržat 1000 obrtaja veš mašine. Usput da ti kažen da je veš mašina crkla.
Kad se upalila centrifuga veliki nož za meso malo je oštetil bubanj i sada se nalazi u zidu.. nož, ne bubanj.
Bubanj je probil zid i sada leži brez veze, negdi kod pojate. 
Moral san otopiti frižider.
Ti si uvik tako smotana , led se lipo skida i zidarskim čekićen.
Al, čudno, sad više ne ladi, nego grije.
Dakle meso je dobro spečeno, a kiselina i radenska su eksplodirale...

Ovim bi završil za danas.
Jutra malo više.
Nadan se da uživaš u miru u bolnici i da se dobro odmaraš.
Puno lipih pozdrava od Tvog muža. Vidiš da moren sam. 
P. S.
Nemoj ti Katu pitat za jaja.. Ja ćuu i nemoj joj niš divanit.. Pravi se da si ljuta na me. 
Ipak si ti u bolnici. Aj bog!

Alaaa.. Ja pogljedan Julu... Ona u nesvisti! Ja se skočin i zovnen sestru.. Aaaaaaa čut ćeš me Mika.. Oćeš da mi se Jule prevrne zbog palca? 
Ujde doktur i sestra.. Izajden van. Jule ostala u sobi.. Bome će selo čut kakova je to bolna bolest.. Pa sad ne reži nokte na palcima.. Ben ti.. Man lavor, vode i soli..nokti kaj u tigra.. Jutra iden do Mike.. Jadan čovik jaja mu uvik utvrdo.. Reć ću mu da me Jule zamolila da mu jih skuvan! 
Vaša Kate