Kum Jura,zvali ga Juka i Jurica i kuma Zdenka,Zdene
Kum Josa zvali ga Joja i kuma Marica,zvali je i Mare i Mice

Vrag ručal posal na gradnji,veliko je to poduzeće ,bilo puno ljudi ,jadni ostali bez posla i nakove kakove zarade,malo kašnje uze vrag i drugo,još veće,ljudi jadni poostajali bez posla, psujedu, kunedu, zašal vrag u gospodare i šefa,sve su pokrali,razvukli ča se dalo razvuć,pa čaš sad,nimaš kamo nego kući.A ,ča te tamo čeka,žena ka nigdi ne dela,ma ne dela ,drži kuću na sebi,vuče ko mula ali zabadav,misec brzo izajde,u kuću ne gre plaća...Dičica u školu,pomozi Bože,ko ne gredu dalje,a za čas će du u Otočac,u veće škole,pa daj kupi kartu,daj jim za marendu,po cel dan su,moradu ništo i pojist,a otkud,iz čega, ni glada,jima puna kuća fažola i zelja i lipoga krumpira , svakakove rane i u škrinji jima mesa i suvoga jima ,al jopet ne moreš bez novac,a sve je skupo i svaki dan sve gore. Lako je bilo dok je plaća,nakova,kakova išla u kuću,a čaš sad,osta Juka bez posla,godine najgore,za penziju nisi,a kadiš drugi nać,pred malo više od pet miseci i njegov kum Josa isto završi na cesti,uze rđa i njegov posal ...Marica Josina,bome jako javkala i cvikala,kako će ča će,ma nimaš otkud,kad nimaš ni u livoj ni u desnoj,to su bile slabe zarade,nise dalo niš vrć na kraj.
Sad Zdenka joči i cviči,njeji oboje dice gre već dalje u te škole,svaki dan putujedu,karte su jako skupe,kako sad ,porez treba platit,struju,treba ča zet u kuću...Nikako se Josa zaposlil,nigdi u Zagrebu,na placi,blizu je busa,pa svaki petak gre kući ,da ča napravi. Marica je sama s dicom,jimadu ništo i blaga ,pa oko toga,dica u školu iz škole,slabo moredu pomoć,ma moradu i učit.Ni su Bog zna ča ,kakovi đaci al prelazidu,ni nikakove muke š njimi.On nikoga vraga dela na placi a baš ne voli puno divanit o tomu...
Niki viče,ma on prodaje zelje i krompir,mrledina,čabi drugo mogal,drugi jopet divani ,u tom poduzeću je žaganice od petuna strugal,drugo niš ni mogal naučit, morda mete kadi,ni za drugo,da mi je znat kako računa,njegova glava je bila kej da je od bukve tvrda,ni u nju niš zalazilo,a sad trgovac,iz vraga,ma zato treba računanje.
Tako su sve komšije divanile,a ča kad oni sve znadu, mrižadu,prekapljedu,svoje smeće ne vididu ,lakše je mest pred tuji vrati.Petak večer, evo ti Jose,gre iz busa, pita ča jima novoga,kako dica ,blago,ćaće i majka,oni su u staroj kući,divani mu gazdarica,ma sve je dobro i dica su dobro,ajde voga reda su ništo i slušala,nego ti kum osta bez posla,svi su jadni da jadniji ne moredu bit i dičica,sidadu mu u krilo,pa divanidu,ajde tata nemoj samo mučat,lej da smo lipo obučeni i ni niki gladan,on bi se jadan nato još više ražalostil,a suze bi samo letile.Nego pojdi malo meda nje pa ji lipo razgovori,nako kako ti znaš,ma reci mu biće posla ,samo Bože zdravlja.O Bože dragi,lej kako se potrefi , moga kumića srića baš oće voga reda, ča bi rekli prvo ljudi,jedna se vrata zarigljala,druga se bome otpiredu ,evo lej,moj gazda treba radnika,ko će delat more odma u nedilju s manom poć,ni teško,a delat se mora ,Marica će na to,o fala Bogu,bome odma pojdi pa nu dičicu i kumu razveseli i njega jadnoga.Naljala mu je flašu rakije,spravi se on ,kad će ona,ajde čekaj ,da ništo presvučem,iz štale sam,da ne smrdim,malo ću se nadanut,pa grem i ja poć s tobom...
Zajdešu nji dvoje u kuću,oni svi posidali,rekal bi da je ki na daski ,jadni i tužni,Josa viče iz vrat,Bog daj kume i kuma i vam mali kumići,ona jadnica zaplakana divani,a jo moj kume,kum ti osta bez posla,rano moja ljuta,ča ćemo sad,ajme dica moja kuliko vam još treba ,kadi ste još...Diže se i kum pozdravit,pa veli ,je kume,osta ti ja na cesti ,kej ča si i ti ostal...
A ča moreš,sve su ajduci ,ča god se dalo razvukli,prokljeto jim i pusto bilo,ne osta niš od nako velikoga poduzeća,osta još nji desetak delat,vlja dok mrtvaca zatrpadu.
E sad Josa pljunu u šake, kune lopove i lopovsku majku ,bome jim složi sve žive i mrtve na kamaru,pa reče,moj kume,moj ćaća je stalno divanil da je oteto prokljeto,tako će i njim bit i ne daj Bože da jim ne bude,vrazi ćedu se med sobom počišat i poklat,ma čuješ kej i ja ,već svega jima...Znaš ča sam još čul,i Namu je vrag ručal,a kakovi dućani i zgoda,e došla je melcem pod ruke,eno jadne žene,najviše je nji,gredu po cesti i molidu ,da jim se pomože,mislim u sebi ,ki će vam pomoć sirote,kej ča su nam pomogli,nego tražte glavi mesta,jadna vam majka vaša...jima tote žen i od nas,iz našega ličkoga kraja,nike su znale busom ić,pa sam ji znal,eto lej,kadi dućani moredu propast,došla sotonam u ruke,ča njim dojde pod ruku, tote trava više ne raste,ča liva vidi,desna već trpa u žep...
Kod mene tamo,kadi sam ja bil, naj šefov sin dobro aute minja i razbija ,klati se i kurbe razvlači,niki kaže ,da i nu vražju drogu,kako li se zove žere,a ćer da nju vidiš ,ni niš bolja,ličila se od pića i od droge,školu zapušćala,zanosećala pa da prostiš dite išlo popriko, ma doće vrag po svoje...
Dobro ti divaniš,to je sve tako,al su njeovi žepi puni,a moj i tvoj šupalj,ma da sam mogal ve piliće na noge vrć,lakše bi bilo...
Kuma, daj čašice na stol,daj i za se,i za moju Micu,znam da ne pijete vas dvi ,bome sad ćete popit,kume moj gazda treba radnika,delaćeš kej ja,neće ti bit teško,sastavićemo kakov krevetac,u moju sobicu,tamo ćeš lipo i spat,jedino ča nimam vode,ja se malo pljanem,na placi kadi delam i Bog te veseli...Ki se vrag mora stalno prat,ma ne ćemo orat ni vršit,a gaće, kad se raspadedu zet druge,keda će nas ki njušit.
Ajme u kući nasta veselje i smij,dica vesela,tatu grlidu,zivadu, da čuješ tata ,jopet ćeš ti nam nosit i kupovat ,kej dosad ,kuma grli kuma,divani mu,o Bog ti dal sriću i zdravlje,o sve ti se bliznilo i trojilo...
Kum će na to,kroz smij,je si to i na Maricu mislila,da ne bi kod nje bilo ča novoga,Bogu fala dosta dvoje,samo da su živi i zdravi a malo smo i kej stari za bajlit maću dičicu.
Bome, malo, malo,čuje se ajd živili,u zdravlje,flaša polako slazi,pijedu i kume niš ne popušćadu...Kum kumu,kušne,ma nako pravo dobro,ča će ,ča bi se i branila,ne smi,lej kakovu joj sriću donese...ma kušne i ona njega,sve od veselja...
Započe kuma pismu," kuma sam ti,pa ti ne bi dala,kume Josa najlipša ti fala", piva se i upinje kulikogoder ki more, žile na vratu nabrekle, baš se lipo slaže,kume gonidu cvik ,va dva više ko medvidine,otvorili poneštre širom ,da čujedu i komšije,s vrazi nisu dobri ,ma šnjimi ni niki dobar,poćapali se bome dobro oko mej,ma je delal i matrak,noga su vraga zamatali i šili,Juka ga je dovatil po labrnji,pa su mu i zubi odletili u živicu.A kad su čuli da je došal kući, ,da nigdi ne dela ,da je uzel vrag posal,cel dan je radijo pival ,do kraja odvintan,a onda su ploče navijali celu noć,veselili su se ,pusta jim žlica ostala ,to ti je komšija,popil bi te u žlici vode. Sad ćemo mi pivat,i vi dica pivajte kako znate,neka ji vrag uzimlje,pa će jopet ić meje prekapap i otimat naše,ja jes ženska,al drugi put ću zet roglje na dugljem štilu ,pa vraga isprobadat,neka gre u ledinu,ma za drugo i ni...
Doletili komšije iz kraja sela,pa iz vrat odma pitadu,šnjimi su se lipo slagali,bili su i nastrigani kumi,ajme ča je ,ča pivate da ni ki ispameti sašal,znamo kakovo vas zlo snajde. Zdenka se zajiti,već je rakija dobro ćapila,grli te druge kume,pa će veselo,Juka dobil posal,evo kum Josa donese lipe glase i rakiju da nas rasćavora,na vam čašice da vo istočimo.Osta flaša prazna,kuma šnjom bubne u zid od kuvarije za sriću ...bome se od veselja i rakije sva rašapotala ,kiklju nigdi zapela,pa joj se gaće belidu,majicu još dobru za ponašat,na ništo začmirala, gljeda više ukriž ,Marica joj nateže kiklju,vidila je da Josa njiri baš node ,kadi je raščišano...
Subota brzo proleti,nediljom grijota delat,slabo more dospit ki je u poslu , štilo na roglja puklo,pa Joje drugo nasadil ,ništo i drv navukal,trebali su ništo i izorat,samo ni jimal skim,Marica se razbolila.Glava bolila od petka,poligome kume ke nisu naučne,cel dan se mećal mokar rupčić na prsa i na zatiljak,divani po kući baš me ništo boli mali mozak ,nigdi me propuv uvatil.,morda se i vrime minja,ja sam osetljiva,kej moja mater,nareži mi krompira,pa ću vrć na čelo,da mi izvuče upalu...
Nedilja po podne i bižidu kumi na bus,gredu u rajz,nosidu ništo robe za presvuć,ne previše,najviše rane,fažola kaj more stat,jaj i slanine,da ne kupujedu,kad jimadu,bome svi su ji ispraćali kušujedu se,plačedu,samo čuješ,čuvaj se,pazi na se,nemojte bit gladni,sad ste skupa,slušajte se lipo,kad ste vajke dobri,pomozi mu,znaš da je novi,nemojte s kakovimi ženskami posla jimat,pa kakovu bolest med dicu donest,lako do zla doć.
Bome bus dojde na vrime, a nimu to baš užanca,i naši kumi pojdešu...Mašedu za njimi s rupčići,doklje god nisu zamanuli iza bogina...
Ma samo ča su seli,ne more Juka izdurat mora pitat,kume ,kamo ti mene vodiš i ča ću ja tamo delat,e delat ćeš lipo kej ja,ne će ti niš falit,još ćeš se nagljedat svakakove lipote,ma posal tebi po meri, baš za te,neš bruk od njega dobit,niš ni teško,lako ko pero i lipo
Pa dobro,već jedan put reci...
Ma nako mi je malo smišan moj posal,pa kako da ti rečem,znaš ča ja delam,ja ti jimam jednu klupu na placi blizu stanice,na drugom kraju gazda jima klupu i tamo prodaje on...
Pa dobro ča prodajete ,Bog te ne ubil,reci već...
Baš si navalil,kej munjen vol,evo na gazda prodaje ženski veš dal iz Turske ili Mađarske, nis ti sigur,niki drugi nabavlja on prodaje...ma roba lipa ko cukar,bome ni to za svačiji žep
A ti vlja isto to il ča pametnije?Ni vrag da si se i ti toga uvatil?
I isto to ,pa ča,ma nisu zasrane, lipe bele,jima i šari,jima ji svakakovi...,mali za curice,pa veći,jima bome ,ča bi kod nas rekli i ni pumparic,svega gazda dovuče...
A kruv ti jebem ,tebi i gaćam,vlja ću ja gaće po placi rastezat,ma ne ću pa krepal od glada,ma mi ni vrag još ovo malo pameti popil ča je jimam,kad stane bus tamo kadi šoferi jidu ,ja grem van,ništo će naletit,ajme poprdi ajme sramote,a ča bi da ki naš poznati izajde,a more,ko zavraga blizu je stanice,a ča bi da naj munjenac poprdljivi Luke ,ma ga ne zovedu zabadav Poprd otkud izajde,i ča bi ,moral bi selit bilo kud.Ajme špota i sramote,a ne,ne,ja grem doli,oči mi vrag pokopal,ko ne ću sać,ča ću dici reć,ženi,da po placi gaće rastežem i njušijem,kad ti ništo najdeš,e to ni neg za poprd...neka se s tobom poprđujedu,s manom nećedu,e da ja znam ča drugo delat,mogu vuć jedino lopatu i metlu,ma neuman sam pa to ti,dobro kaže moja Zdene,ti si Jure trebal bit ženska,ne muški,u tebi nima niš muškoga,ti čavla ne znaš zabit,da ti se ne skrivije i da se ne brizneš po prstu,ti si se trebal udat,a ne ženit,da te ja celi život ne dešim na svom rptu,tebi je dragi Boge na kraju dal nu mušku stvarčicu,trebal si pišat na sideć,ma zna ona da sam niš koristi ,i jes,lej kadi sam dospil...
Kume dragi ,kako znaš,ja sam ti til pomoć,biće mi žal jako ,ako sajdeš,misli malo na svoju dičicu i kumu...mislliš da se ja vraga ne bojim,uvik jedno oko pazi na to zlo,bome pred nikuliko dan evo ti sotonjaka,ziva ,vrišći baš ko sotona,laje ko lovački kucak, jima ča jeftino,ja vas sve morem kupit ,lej kod mene novac,zač vi delate, za čavle,jadna vas mater rodila ,ma niste neg za sapun...Ja se siti,ćapi ne pumparice i na glavu ji fort navučem,gljeda on u me,pa divani,ma vakovi zamuženci kod nas ne bi ni blago napajali,mislim se samo laji neš me poznat ,tako se lipo snajdi,ma si išal u školu Misli jadan Juka,ako sajdem,čaću kod kuće,ki će mi ča dat,ajde provaću i tu sriću,vrag ti zašal u nju i u gaće,oduvik je moja srića bila takova,puna uvr koneštra sve one,kad ja izvlačim rode uvik njeg izvučem ,takov sam se rodil, takov ću i krepat,o majkice Božja,kako ću vu sramotu prenest,ma nikako,uzeće me rđa. 
Tu smo noć skupa spali, ča spali,neće san na oči,zizril celu noć,a otkad sam se iz rata vrnul,slabo spim ,najviše mislim,kad zaspem,odma ružni san ,kako mi otimljedu brava,jako je lip,lipi rozi na njemu,pa mi je žal prem je san ,kad Zdeni kažem,da ne spim,da mislim,vajke me pita a ščim moj Jurica,ma zato moraš glavu jimat,a kum se okriće,pa ništo izasna divani ,zove Marica krava se u štali razvezala... Malo trenul pre zoru. Dok se nabavi kakov krevet,biće lakše, bela zora,gremo na delo,šef došal,Josa ga dopelja,kaže vo je moj kum Juka,isto ga istiralo kej mene,vridan je i pošten,samo da posal povata,ni nikad to delal,ma zaće njemu to brzo u glavu,samo kad jima volju,šef gljeda u me,pa mi veli ,samo ti budi dobar s mušterijami,a vo ćeš polako naučit,ja ću bit s tobom do deset uri ,onda moram nabavljat,preko subote i nedilje nis dospil,a moral sam malo i počinut.Cene jimaš na svemu,samo pazi kad budeš izvraćal, Josip ti je blizu pa će ti priskočit i ča pomoć.Iza 10, šef ode,naš Juka osta sam...Najgore ča je moral zivat i divanit,ženske gaće,grudnjaci,šestice,petice,četvorke ,jeftino a dobro,lastika ne popušća ,teško se mažedu, lako se peredu i brzo sušidu,nako po broji,grlo mu se osušilo od zivanje,dal je bog,na pumpi na placu jima vode,pa se malo rasladi i grlo podmaži...
Kad šef pojde ,samo je divanil,gaće,grudnjaci,4,5,6,pred kraj samo 4,5,6,ma ni više ni mogal lajat,palo mu napamet,da mu je malo mrzle kiseline,lakše bi mogal zivat ...
Bome došle dvi ure,posal gotov samo treba tu robu po sabirat ,nikako ja to po zagnjoram, zovem kuma Josu, bome i on je gotov, lako njemu kad zna,ja se bome satrl, dok sam mećal u ne škatule, reko kume,mogli bi polako, u glavi mi ciplje, rekal bi,da je ko kalača.Uzput,kako je on sve poznal,pitali noga ča placu čuva,bil mogli zet kej nikakov pod od klupe,da mi se napravi leglo,čovik dobar pa nam dal baš ništo dobro,biće tvrdo,al jopet bolje neg se na nom uskom krevetu gurat... To smo nas dva jedva zavukli,bilo stare robetine i nikakovi plat u ormaru,ma složili uprav lipi krevetac... da malo žulja ,ki će na sve gljedat ,drugi put ću donest i vanjkuš od kuće,ma ji jima,ne boj se.Ležidu nji dva svaki na svojoj strani,i kad su malo odrimali,počeli divanit kako je dan prošal ,prvo su se dobro napucali kruva , slanine i kapule...Kume Juka,kako ti se čini prvi dan,divani Josa kroz smij,eto vidiš,sad nas rani ženski vešić,a do čera mort mišali ,čavle zabijali,petonirali,delali muške posle,kej ča Bog zapovida,a ma ni teško,vidiš i sam ,a kako ti se čini?Samo dok uvertiš,more bit i zavoliš,da si til ić u školu,sad bi lipo pisal,kad ti je smrdila,kej meni,e ma ne moredu ni svi pisat,niki mora i vo delat...Vlja kako je bilo,ajme,lipo i prelipo,ni si me mogal bolje na mestit,ma vo i je zame,nako mi vrag kroz trbu kola provukal ko je,u glavi mi tuče ko u malinu,noge su mi kej drvene,kako sam stal na jednom mestu ...
Do 10 uri,dok je gazda bil s manom,ma pravo dobro,ja zivam i krešćim ko pete da narod bolje na mamim,da bolje zimljedu ,on lipo s mušterijami,ma reko , ajme meni ,Merika,kad on pojde,koda vrag zagrmi u nje, ma ni pravo ni odašal, dojde jedna,ma guzice jima pravo dobre,kej moja Zdene ,bome i bolje,baš kakove ja volijem ,i prsa isto,bome nima prigovora,došla i gaće raskaplje,reko Bog vam dal,ote ća,tote ni gać za vas gospa,kad ona koda švingel dobi u glavu,kako nima,ja vidim,da jima,pa ću gaćic zet više pari ,kupite ništo za prsa,tote bi se našlo,a za vašu rakteliju nima ,ma nis slip ,kakovi gaćic,ma ti kad si mala bila ,nisi mogla gaćice obuć ,makni se žbeknuću te,danas mi je prvi dan,sve jigra u meni ,okriće mi se u glavi i burga po trbuvu,samo bi taj vrag falil da me protira ,moram i vodu pustit ,stiska me, ne znam kadi ću...Ča misliš,rode moj,ne popušća ona,ćapa strapljeno,razgrnjuje,keda je to njeje,zivam ja,ostavi to, oči ti pobelile,a pobelile meni ,ko ne dobiš vrićnjak u tu zasranu guzicu ,ostavi me na miru,ča si me se na popastila,ma si gora od buv i šenac, ma ona još bolje ćapa... Odi lej ,kod ne babe,ma i ona prodaje prnje ,pa tamo ča najdi i rasteži ,ćapi ona jedne gaće,navuče do ispod kolena,uze vrag lastiku,još ona navlači i raščiša ji na celo...Zivam ja,ča si sad napravila ,vuk te i vrag pojil,ča ću sad,ma je to za ne gracke guzičice,ne za tvoje prkno,ko ni grada vidilo ,kej ni moje , kad se rđa zaintači,ma jimam takovu kod kuće,ne će ta popušćat,počelo mi još i tuć u glavi,ja lipo šiš nogu u škulju ,cviknu ko zmija u procipu,a da vidiš kako miklja,baš me smij uvatil,dobro sam se sitil,ni druge,na lipo,žali Bože ... da znaš da i mojoj Zdeni,malo fali pa neće moć gaćice obuć ,dobro se usfitlala,reko Zdene,ne trpaj toliko use,nisi sama u kući,ne da se ona smest,neg mi odgovara,ajme Jurica,kad mi je sve slatko,i žal mi bacit,Zdene,daj onda kucku il prašćiću,kad ti je tako žal,ma bi i oni pojili ... Ajme vrtoglavca, pa ne smiš tako zivat na ljude,još i vritnjake dilit ,ajme da vo naš gazda čuje mogal bi odma na stanicu i svojoj Zdeni,pa ča bi joj rekal ,ča bi dici rekal,kako jimadu pravoga ćaću ... Ne moj to više delat,ma nas more skupa istirat, reće ti si mi ga falil,kamo si s nimi gaćami?
Lipo sotoni u glavu zafrndal,za vraga su više...
E vrag te uzel munjenoga,to će ti sad falit,moraš spravit,jer se to dogodi,dat gazdi,pa će on to rešit,ajde prvi je dan,reću mu ja ča ti se dogodilo,a ne smiš tako zivat na ljude,da si se bunovine najil,ne bi to delal.
Pa vidiš,lipo sam rekal tote gać za te ni,ma nima nigdi,makni se,ne razvlači,da znaš kako sam teško slagal,neće vrag neg po svoju,ona bi gaćice,jebale je gaćice
Kume Juka ,ko je to sve za prvi dan,biće ništo iz tebe...
Ma je vraga ni ,jima toga još...sad ću ti dalje divanit,moj dragi,moram ja vodu pustit,ma gotovo je ,zapišaću se,već mi biži,odleti ja iza ne babe,ča prodaje isto nikakove prnje,ča ću puknuću i popišam se,kad ona na me,vlja si tote došal pišat,jeba mater svoju,sad će mi tvoja pišačina smrdit,reko jebla ti svoju,po sto puti,ma niš više ne smrdi otebe ,prasica...Letim jadan nazad,da mi ki ča ne otme,ma ni to moje,pa da je moje,zač bi mi ki ča ćapal,već jedan pasoglavac,koplje i raskaplje,reko ča to raskaplješ,ma ni to tvoje,biži da te ne gljedam,on bi gaće kupil ženi,tiš kupovat gaće ženi,a kadi su njoj ruke,kadi kod nas ljudi kupujedu ženam gaće,ma te ni lipo za vidit,da vidiš kako je mikljal,kad sam ćapil šćap od noga velikoga kišbrana,ča na baba jima za lad,ma node do mene,ča prodaje svakakovo voće, još sam mu izdaleka rekal,biž rđo u lad,bar tebi ni sila zizrit po vom suncu,kej meni...Jedva se ja njega rešil...
...i dalje je onda bilo dobro,Joso oće sve znat
Je vraga,koda su se name napopastili,dojde flištrica,a malo starija od moje,reko pomozi Bože,da sam se ni dvoje rešil,malo premiće po ruka,moj dragi,kad ona skinu lače i majicu isebe,ajme sramote,osta nako u nome i gaćica,mene sramota,ja se okrenul da negljedam, moj dragi zove ona mene,da joj ne prejice pozakavčam,reko zakavčaj sama,ja to ne znam,ča bi i znal neću,pita ona mene,gospon jimate vi suprugu,dača neg jimam,dost je i lipa,al je veliko zlo u njoj, vajke bi se pravdala i praćikala,nikad joj niš ni s voljom ,da si bolji od Boga njoj ne paše,kažem ja ditetu ,e ni to dost,pita pa da njoj skavčate i raskavčate,reko ne,i ča to tebe briga, vrag mali ne prestaje,pita a dice,sigurno nimate,nimam,ča je tebi,jimam lipu i dragu dičicu,ajde sve u tomu nikako skovčijem... Baš ste mi kej nako malo čudni,ajme drago dite da čudan ,svim sam ti ja čudan,a najviše sebi,jer da nis ne bi vode dospil! Kad me dobro nadula, bome kupi desetere gaće i tri za prsašca,tuliko moja Zdene ni satrla,kuliko je kod mene,malo pokrplje i nosi,ki bi vrag u to novce bacal...Kume,ma da sam znal,da si takov vrtoglavac,ne bi ja tebe sobom zel,da me vako sramotiš,ko ti ne prominiš,svoju munjenu i arlavu narav,bolje nam je da ne prnjice poberemo i gremo sami kući,nas će gazda oba šupirat,a ča će s nami,vakova dva munjenca ki bi trpil,da smo njegova svojta,istiral bi nas...Lej ,kume moj,kadi smo dospili,kad je trebalo pušku zet u ruke ,prvi smo bili,onda smo jim bili dobri,ča smo sve obašli,kakovoga strava prenesli,pa obećavali,kad vo sve zgotovi ,kad se zla rešimo ,jimaće te dobre posle i žene ćedu vaše delat,ma će bit mesta...
Kuliko si ti kume Juka,bil sve skupa? A bil sam ča ja znam,no odma isprva,kašnje još tri godine, bome bliže četire godine..
A ti kume,ti si morda bil i ništo duglje? Vo ispočetka kej ti,onda isto kej ti,pune tri godine,e znaš ča,ma bi preskočil,no kad me je bumba bacila,ma ne bumba nego naj zor od nje,pa sam letil po zraku i satrl noge i ruke,bil sam i oglušil,vragu bilo ko sa iča čul desetak dan,ajde Bogu fala,to se vrnulo,samo ča mi nikad zna jako zujit u glavi,vlja kad se vrime minja ...Ja ti niš iz toga ne izvuče,nikakovu pomoć ni niš,drugi su penzije poizvlačili za niš, ma nis niš ni tražil,vljabi mi dali ništo,da sam zaslužil... Nis ti ja snalažljiv,name vrzi jaram i ja ću vozit,za drugo nis. Puno puti mislim da me na bumba bolje potrefila,odnesla,nogu ili ruku,nikoga bi vraga dobil,familiji bi bilo lakše,il da me je svega samlila ,ko meso za kobasice,sad bi žena lipo jimala penzijicu,dica bi ništo dobivala,nebi oskudice bilo. Muči Josa,ne divani tako,ma je lipše da si med dičicom i kumi je lipše.Lej kako jedan k drugom gremo,i lipo se slažemo oduvik.
Ča muči ne ću mučat,dost mi je svega,i tebe jadnoga ča delaš no ča ne voliš,teško ti je,znam dok ne uvertiš,keda je meni bilo bolje,i za to kažem ,da me onda razneslo,svi bi moji jimali,niki ne bi mislil na obuću,jilo pilo,svega bi bilo.A moja Mare ,bi lipo našla drugoga,a siguro boljega od mene,vakovoga tuntu ne bi mogla nać,ma takovi više nima ,a jima,jima,ti si mi blizu,ko nisi i gori,ča ćeš joj ti,a jimaš i Zdenu. I zato neka nam se smijedu,neka nam se sprdadu,kad smo za niš,i jesmo,dobro ti Zdene i meni moja,više put reče,da ni smo ni za ljuta vraga,no dičice malo,ma čudim se ,kako smo i to ponapravljali,vlja se potrefilo,a kume Juka?
I tako dan,po dan ,nikad bolje nikad gore ,Jure se malo priučil ,počel i ljude ,te svoje mušterije lipo usluživat ,Josi isto drago ,kako mu neće bit , kumi su ,i treba mu dinar. Došal taj petak,polako odelat,pa na bus u tri ure,ništo prčkarije kupit za familiju ,prvo neg se sede u bus,a sve je zgodno i blizu,dućanov na stanici,samo takovi...Ma dan samo takov,dobre mušterije,ništo kupidu,ne rastežedu,ne gužvadu,ništo i novac ostavidu,mećem to odma kraju,ma vidim ja biće za kartu i za pive za me i za kuma ,kad šoferi budedu počivali...U jednu uru,gre k meni žena,ni premlada,bome ni ni stara,ko moja Zdene,samo lipo obučena,dotirana,lipo dane,ma ni ko moja došla iz štale,sva od balege,dobar dan,i ja njoj dobar dan,ča trebate gospica?
Čujte gospon,prosim lepo,imate lepu robicu,kaj je to sve vaše ,vi ste gazda?Ajme gospa,kakov gazda,vlja u meni gazdu vidite,nis ni kod kuće,kad na moja počme šćepkat,ne smim se pokomolit,šužanj,e to more ,lipo joj kažem,Josa kod mene sidi,gazda ga pušćal i čeka mene da pozapirem.Traži ona mene,po svoju,ak bi imali jednu lepu dvojkicu ,grudnjak,kupila bi i više,izvraga mi ,lejte da je najmanji četiri,gljedam ja nju,mirim ukriž nakriž,reko gospa,za te vaše prišćiće,morate ić doktoru ,tote vam ja ne mogu pomoć,vaj se vrtoglavac navalil smijat,drži se za trbu,viče e kume,e kume va ti je dobra, treba se to sitit.Jadna žena se rasplaka,viče dajte mi gazdu,vi se s manom sprdate, sram vas bilo,na baba ča sam joj se popišal iza klupe,jedva dočekala ,zove ga ona,i evo ti vraže gazde...leti psuje,pina mu gre iz žvale,ča je bilo,tako i tako,njoj viče da oprosti i zamota joj dvoje gaće,ke su joj pasale,da ne gre dalje ,da ne bi tuževala ....kad ona odajde, navali na nas oba, bitange dvi ,vam novac ni jednom ne treba,kad mi ljude tirate,sad se spravte oba i ne treba te dolazit.
Nas dva skočišmo,ajme gazda kud ćemo i kamo ćemo,ma ne ćemo više,vrag me za jezik potegal,ajde malo se rastupil,pa je rekal,dojdite u pondiljak oba ,računamo,da nismo no ča nam je rekal... .Još nam dade isplatu za vu nedilju,ni nas prijavil,pa bi nam svaki petak dal u ruke,nam pasalo,jer bi ništo dobili i za to ča smo bez posla ostali...
Brzo smo kupili to ča nam treba za kući,pa na bus
Kume,da se smi znat ča si kupil ,pita Joso?I da kako ne,Zdeni sam kupil ne žvakače,ona voli to rastezat i delat ne mijure, to joj najduglje dura,vo drugo sve brzo satare,mojoj dragoj curici,mojoj Davorki sam kupil naj kotač,ča se oko trbuva okriće,to je oduvik tila,al ni preticalo,nom vražiću neposlušnom sam kupil no za miše vatat ,ča mu nisi loptu kupil,ča će mu to,on bi puve vatal ,pa ajde vataj,ma niš od toga,ma i ne zna ča je puv...e ,kobasic za kuvat ,malo kafe i dost.Bog ti dal zdravlje,to mogu tebi zafalit,ma se skoro ne siti,to će bit veselje,ne boj se,node kadi piliće pečedu,zajde u nutra,kažem noj ženskoj ča dela,odma mi dva dušo zamotaj,vi gredu pravo za Liku,smije se ona ,pa divani,ma je moja mama rođena Ličanka,reko ,Bog ti dal zdravlje,tebi i njoj,ma se to odma vidi...Moj dobri Josa,moja mizinica ,moja Davorka,a ja je lipo zovem Dare,ona će vrišćat od veselja,ma frvaće po zraku,svim će u selu divanit,moj tate kupil ne pile,nego dva,jupi al će mo se najist.Kume,ni smo gladni,da me razumiš,al ja jadan iz te zaradice jadne nis mogal zet,ma ne bi ni sad,ma ne ću ti falit,Bogu fala!
A ti,ča si ti svojim?
A meni je lakše,moji su još mali,njim samo da je slatkoga,Marica je naručila,da joj zamem malo salame ,i muči,ne moj da te zlo povuče za jezik,i troje gaće,šare,manje se mažedu ,a ćaći i majki kafe i ne cukrene kocke,isto ko cukrići,više ji jima,a manje koštadu,pa neka cicadu.
Kume Jurica,znaš kad te zovem Jurica,kad koga vraga dobro začiniš ko sad...
Neka te čujem da si spomenul prišče il prišćiće,prisešće ti..
Kadi stanemo pijemo pivu,kume Josa,ja ću platit,ma si zaslužil, i nedivani više ni za prišče ,ni za prišćiće...ča misliš da zapivamo nu jednu našu, Ličko lešće,Otočac i Brinje,ma ne kad dojdemo kući,ma nas more šofer ispraćikat,pa će mo pišice.

"30 godina i otprilike 10.950 dana. Toliko je prošlo. Zovem se Ivan Tominac i dijete sam poginulog branitelja. I iako sam danas već muškarac, dijete u meni je ostalo nezadovoljno i željno, ali više se ne nada. Nema čemu. Izmrvili ste mu svu nadu i te mrvice ponijeli na svom đonu.

Ali, srećom, ne trebate mi. Ne treba mi ničija zahvalnost. Ne zanima me vaše tapšanje po ramenu, a najmanje od svega mi treba da mi netko, s pozicije komfora, objašnjava što znači voljeti Hrvatsku.

Dosta je bilo pozivanja na domoljublje kad god treba zataškati nepravdu. Kad god treba ušutkati nekoga tko misli svojom glavom. Domoljublje nije lozinka za pogodnosti, niti vaša kartica za vječni popust na savjest. Znači ljubiti dom. A kako da ga ljube oni kojima ste iz tog doma nekoga uzeli, zbog vlastite oholosti i cinizma? Tome je podgledao i moj Zlatko. Heroj. Sin. Muž. Otac. Djed, iako nikada nije uspio saznati da je to postao. Barem ne ovozemaljski.

Moj otac nije poginuo da bi netko trideset godina kasnije njegova sina učio šutjeti. Nije otišao da bi netko njegovu smrt koristio kao potpis ispod svojih parola. Ako ga već spominjete, budite dosljedni.

Jer ja nisam maskota vašeg narativa. Mi nismo. I ne pristajem(o) biti. Nikad nisam morao vidjeti oca da bih znao tko je bio i danas bolje od vas znam da ga ovo gdje ste nagurali mene, moju obitelj i prijatelje ne bi veselilo. Dovoljno je što mi njegovo odsustvo nikad nije dalo mira. Dovoljno da znam. I baš zato, kad pričam o ratu, pričam s rezervom.

Ne slavim. Tugujem. I ne opraštam lako onima koji su nakon rata gradili društvo koje je uspjelo zaboraviti upravo one koji su za njega platili najviše. Zato što ste nas razdvajali. Učili segregaciji. Kimanju glavom i beskompromisnoj potrebi za slaganjem. Tako vam je bilo lakše vladati. Ali ranjena srca ne možete nikada. Ona vam ne vjeruju.

I dok sam rastao bez njega, s pitanjima na koja nitko nije imao odgovor, vi ste gradili mitove. Dok sam učio kako biti muškarac bez muškog uzora, vi ste dizali spomenike sebi. A meni je ostala tišina. Tišina u kojoj sam učio sve ono što djeca inače ne bi trebala znati. Kako izgledaju godišnjice smrti, kako izgleda Dan očeva kad nemaš kome nešto nacrtati i kako izgleda šutnja kad te učiteljica pita za tatu, a ti gledaš kroz prozor jer je jedino ondje slobodno od očiju razrednog kolektiva kojima nije jasno zašto izgovaraš “nemam”. Čega, zaboga, Ivane? Čega nemaš? Nemam uspomene. Oduzeli su mi ih oni koji se danas najviše diče njegovim imenom.

Ove godine sam, bez pompe i bez drame, napustio neke ljude. Ne zato što su me povrijedili, nego zato što su prestali biti istina. Moja istina. Iako puno nemam, naučio sam imati samo ono u što vjerujem. Za mene je to jedini hrabro.

Ovo u što me vi želite ubaciti nije hrabro društvo. To je društvo koje se boji istine. I koje ne voli kad mu se pogleda u oči bez isprike.

Zato neka ovo bude jasno. Domoljublje se ne dokazuje šutnjom i kimanjem glavom. Dokazuje se pristojnošću. Istinom. I poštovanjem prema onima koji nisu dio parade, nego stvarnosti. Moj život je stvaran 365 dana u godini. Svih spomenutih 10.950 dana sam živio bez mogućnost stvaranja ijedne uspomene. Toliko sam živio bez glasa koji bi me zvao "sine". Bez ruke na ramenu kad sam padao. Bez pogleda koji bi rekao: "Tu sam, samo idi”. Bez oca.

To nije priča za obljetnice. To je moj život. Iznova vam ga pričam jednom godišnje. Da shvatite tko smo mi. Mi djeca poginulih branitelja. Među vama smo, ali naši ratovi su rijetko prepoznati. Zato što su krenuli tek onoga dana kada smo izgubili nekoga koga smo i danas trebali imati. Vama je tada bio kraj. Nama dugi početak.

Zato ako u toj stvarnosti nema mjesta za moj glas, nemojte se pozivati na moje ime. Moj otac to ne bi htio. I ne želim ni ja.

To je moj zavjet. To je moj način.

Zato što sam hrabar.

Svoj.

I dostojanstven.

Zato što mi je otac Hrabrost."

Priče Milana Jelića (Matajića) i fotografije iz njegovog privatnog albuma

Naše selce ni preveliko,al je lipo i u njemu se vajke čagoder lipoga dogaja, a ma ni uvik lipo,jima bome i ružnoga...niki umre,jopet jima i svakakove bolesti koj neznaš kraja ni konca,ni kako bi je rastumačil,jima da čoviku krava oboli,pa krepa,ajme ča je to velika nesrića,kako će kuća bez mlika,a mala dičica i starež... ,ma znalo se i prase razbolit,pa krepat,ajme to je isto za familiju bila velika nesrića i žalost velika...

Ni u kući masti ni mesa,dolazidu veliki i teški posli,čaš dat težaku a gre kopanje, košnja, vršidba a pod zjapi prazan,nimaš čim bi miša otroval...E bome ni se to bacalo,ma ni se jilo,bi ga vrag jil potrlo ga jime Isusovo,nego bi se lipo skuval sapun,pa bi lipo celu godinu bilo za prat i za prat plate domaće,ma one bi ko cukar pobelile.Kadi ki to ni znal,jer moral si znat kako se to dela,taj je moral bacit sve,zakopat u zemlju.Ma ni to bilo teško,samo si moral dobro poštentat oko toga...Lipo bi se svi masniji komadi narezali na manje komadiće ,onda se to sve pomeće u veliki kotal,naj ča se u njemu prascem kuvalio ,lipo se nalje vode,e ma ni to sve moral si jimat  ništo od čega bi se to meso pretvorilo u kašu,ma bilo bi ko palenta i puno ređe,ma više ko žaladija.To su ljudi zvali  laguštanj,Bog zna otkud ta reč,malo je smišna,a to je bilo u maći bobic,rekal bi da je kafa ka se ni opržila,to bi isto stresal u taj kotal,to bi se kuvalo od bele zore do mrkloga mraka.A moj dragi to je bila jaka otrov,na kantici narisana mrtvačka glava,ne daj Bože da frcne u oko,ostal bi bez očiju a frcalo je dok je kuvalo...,dici se ni dalo ni blizu,da se kakovo zlo ne desi...
Onda bi se to ladilo celu noć i drugi dan,sapun je bil na vrvu,i on bi se jako stvrdal,ko svaki sapun.
Planinka bi zela nož i to lipo na komade izrezala,i evo ti lipoga sapuna za celu godinu i ljudi se prali,nisu išli zamrčeni...a ispod je ostala kej voda,ni to bila voda ,nego jaka lušija,to bi se čuvalo za plate lušijat.Lipo šnjimi u maštelac,nalji kuvane vode,metni te jake lušije,da vidiš kako plate i roba belidu.Ma nisi jimal od česa neg od konoplje satkat.A  konoplja se sadila i verno pazilo na nju.Taj laguštanj,bez toga se ni moglo,a toga ni bilo svagdi za kupit,moral si okerit za Otočac,celi dan izgubit a kod kuće puno posla,da ne vidiš od njega,onda kad bi ki išal po kakovom drugom poslu ,da ne ideš nafalice,ako bi til donesal bi .Ma toga je trebalo bit uvik u kući,ča ćeš,neznaš kad se zlo more desit.E ma dosta smo divanili o nesrića i žalosti ke je uvik bilo i biće je,bilo je tote i veselja i pisme i jigre,ma je lipše o tomu pripovidat ...
Kad bi jesen pasala i Sisvete,dolazili bi lipi i veseli daniLjudi bi ki je jimal sliv pekli rakiju ,to brajne bez pisme se ni pasivalo,kadikomu je i priselo ,previše bi se nalokal ,pa bi drugo jutro glava bila u rubac  zamotana,a krumpir natanko izrezan i pomećan ispod ,a bilo je glav i raskresani ,kad bi se vrag nalokani skresal pod parapetu.Prasci bi se klali,bome i tote je svega bilo,rakije je moralo bit,ki je bil slabiji ,pa mu rakija naškodila,ležal bi u snigu i dolazil k pameti,onako zabljuvan. Ki je jimal gusak i curu za udaju taj bi sabiral cure i mlade žene u čijaču,bome se i prelilo na veliko...
Posla je po vani bilo slabo,moral si blago naranit i napojit,napravit konak,drv nanest u kuću da je teplo a žene su se muvale oko špareta i kuvale palentu ,pekle police i žmare,vrimena je bilo na pretek...Bilo je muški ki su znali plest košare od pruća za krumpir i čagoder drugo,drugi bi jopet tesali držalice za grablje,roglje,sikire,motike,ručice za kola,niki bi  jopet plel jarmenjače za jaram,delali kuče,krčele,ča ćeš kad je svega trebalo,ki bi vrag sve kupil i otkud,ma ni bilo ni zač.Ni malo bolji bi i grablje delali,sve od drveta,bilo je i ni ki su znali i tamburicu istesat,e to su već bili melci,retki su bili ,bome i priznati.
A vu je godinu zima rano došla,snig pal još ni Sisvete nisu pasale ,bome i kakov snig,i studen bila jaka,jedan ćaće divani,dica moja vako je bilo 29.Celu zimu se išlo u kidanju,nisi mogal iz kuće van izać,ajme,ča smo zla užili,bome va more bit i gora,meni keda je i zimnije il zato ča sam ostaral...
Vaj neće pasat do Jurjeve...Kod uje Jive( svi ga zvali uje,tako su mu strica zvali kaj se ni ženil,bome osta i on uje) i njegove Milke sprema se čijača,ma ne bilo kakova nego dosad najveća u selu,sabiredu cure,bome  i žene mlaje i starije,puno je gusak bilo,jima puno perja,pa bi rad da se ne razvlači zgotovit za jednu noć. Kuća je bogata i viđena,svega jima,u kući ćer jedinica za udaju,niki kaže vrag ti zašal u bogašćinu,a u sebi misli,bome je lipo jimat,paš lako dite ispravit,a ne ko štetu niz vodu...
Milka celi dan misi testo za štrudele,peće jednoga velikoga,biće ga puna tepsija od jabuk,a drugi morda i veći od rožakov,samo ji mora samlit.Još će napeć i pun vandel fritic,biće puno čijačic,i dičakov će doć dost,pa da se ne osramoti.Uje Jive će i slanine na klaštrit ,lipa je i debela samo tako,vu je jesen prase bilo samo takovo,svi su gljedali kako je debela i vikali,e brajne,moja takova neće bit,slabo je jilo,nis mu jimala posij ,krompira je bilo slabo,ča ćeš,ma ne more od trave bit debelo.Reže uje Jive slaninu i divani Milki,nuder je vidi kako lipa,bela ko cukar,pazil sam da je jako ne zadimim.Milka svom Jivi nikad ni pogovorila,nego mu lipo divani,lako tebi moj Jive kad sve znaš i u sve se razumiš...Katica,ćer njeova,zvali su je svi Kate,cura bome za udaju ,nima ča čekat,na proliće će jimat puni 15, misi kruve i peče,bome se i opeče na rolu,ni zela krpu kad je kruv vadila.Jimadu oni i dečkića od osam godin,maloga Tomicu,gre u prvi razred jer je prvu godinu zaostal,baš mu škola ne gre ,a bila vražja učiteljka, ni ga tila propušćat ,još napako vidila da je na maši bil ...,Jive joj svačesa nosil,ma u niš ni tila ni pogljedat. Rekal je ćaći i materi da u školu me more ni gljedat,  a kad zajde u nutra sve mu se u glavi ukolombar okriće.Ča najgore i dugočasno mu je tamo sidit,a puna kuća posla.Oboje su mu rekli,nauči ništo pročitat i malo računa,da znaš s novci da te ki ne prevari pa ćemo te izvadit. Dite se baš razveselilo,vu godinu keda mu je nikako lakše,zna da ne će još dugo....Al je zato kod kuće zlatan,nanese drv punu kuću,vode nakala na šternji,nateše tresak i cipljic naciplje,to mu više nedadu delat jer je rukicu malo posikal...tate je za vraga baš nabrusil...
Ve je godine i lipa bila puna cveta,nabrana je puna velika vrića i osušena,neš niš jimat ko nimaš vridne ruke,ki će ti ča dat.U velikom loncu na šparetu kuva voda za čaj,ma niš lipše u zim od lipova čaja,još kad se dobro pocukri,pa još ki jima rakije,pa malo ulje,kako lipo dane i grije po trbuvu,ma bi ga sveti pili...Zimski je dan,pa noć brzo pade,prve čijačice polako dolazidu,viče gazda ma ji evo na pragu,gazdarica divani ,neka ji neka moj Jive,ma smo sve pripremili,ja sam i perje pomećala u sitnice ,da ne štentamo,za jilo se ne sikiraj,sve je gotovo na vrime...Bome kuća se puni,sve ji je više,sida se oko stola i odma se vatadu posla,svaka jima mali nožićak,mi mu vičemo kujica,mali je a oštar ko zmijica,lako se na njega i porezat...
Jimadu i velik,bome i dost širok ganak,pa su i tamo naložili da ni zima,jer kamo ćeš kad dojdedu dičaci i prelci,možda i iz drugoga sela,kamo ćeš ji vrć,lipo su klupe složene od žaganic,pa jima mesta dost
Na kraju ganka je i zavod,pa kad te uvati,da prostiš ne moraš bižat van,a kod Jive sve je na svom mestu...A kako i ne bi Jive je na dobroj zaradi,bome i gazdarica ni došla prazna...I medvid gre na veliku rpu..Bome ni bilo ni 6 uri,sve je bilo puno ljudi ,žen i mladi cur.Bome dolazi i naš  Miko Merikanac,ma su njega najprvo zvali,znadu da zna lipo i smišno divanit,ajme kako bi se pasalo bez njega,ma nikako...
Malo se bil nećkal,da mu se neda,ništo ga muči na noga ča mu je drvena,vlja je prezebal,pa mu ciplje u njoj...Jopet divani,ma  ni lipo da se odgovorim,dobri smo,jedno drugom i pomožemo,moja seka i Milka su jako dobre,ma dovuću se pa makar po četverici...Vajke je bil u lipoj čistoj robi,i danul ko rožica,za tu priliku mu je jedan čovik ki je znal kose podrezal,a on se lipo obrijal ustrom.Bome njega je njegov stolac čekal odma do čijačic,bliže šporetu.
Divanidu žene,dajte Miki kadi je teplo da ne prezebe,ki će nam onda ča reć .I seka je došla,ma se odma uvatila perja.U selo je  po Sisveta došla nova učiteljka,na ča je prvo bila vrnula se tamo otkud je i bila,niki kaže da su je premestili jer ja bila sotona.Ma ni niki za njom suze pušćal,moj dragi ma to veselje bilo,ni se nikom ni javila,samo je preko noći vrag  nestal...,vrag je bil veliki u njoj,dicu je tukla i perušala a za niš, ma ne moredu svi znat,naj ki jima tvrdu glavu ,ajde  mu dokaži ,bome ni godina izašla da ni troje i više porušila.A ne daj Bože da je dite vidila da gre na veronauk,taj bi platil svoje .Ni se pitalo jel mu škola dobro išla,il je išal žali Bože...najviše bilo takovi ki su išli žali Bože.Ajde,zač joj je to smetalo,ma se trn odmaljena oštri,ča bi kašnje ,ma se ni križat ne bi znali... kakoš pustit dičicu da ne gredu u crikvu,ta se ni bojala dragoga Boga, u niš ni verovala,divanila dici da nima Boga ni Božića... Sotona,ča drugo...O svi su odanuli kad je  je vrag ručal,da je išla bilo kud...samo da ni u selu. Ta naša nova učiteljka je došla ,kako ona divani iz velikoga grada,fort iz Zabrega,ma ni baš ,nego nigdi malo dalje,divanila je da blizu njeje kuće teče velika voda,i da se oni po letu u njoj kupljedu i da jima puno rib u njoj ,pa ni ki znadu moredu puno navatat,vako kad je kakov veliki post,ma kibi vrag to jil,ma jima lipšega jila i slajega ,mi se za post napucamo fažola na salatu i kuvani jaj ,ma na tomu moreš lipo podurat ,jedino zna trbu napregnut,pa moraš pazit da te baš svaki ne čuje. A kibi se išal u to kupat,ma to mora bit duboko i mrzlo,još se zagušit, moredu te i grči uvatit,pa jadna ti majka,ode izranjen u rumene rožice...
Jimala je svim nam smišno jime,ma kad malo bolje pogljedaš i lipo,ali smišno,Sofija,a to su valja ta gospocka jimena,ni kod kod nas,Kata,Manda,Marija,Jele,Luce,Dragica...
Jimala je lipe bele kose,dost i dugačke,ona je divanila da su modre,ma kakove modre,ma znamo mi ča je modro.a ča je lipa bila,ma ko anđelić, ko rožica , ma lipša od toga, ko majkica Božja ,tako ništo ,ni bila prevelika,sitna,a lipu glavicu jimala,doli sva lipa bila,uvik bila lipo obučena,na njoj uvik lipa opravica,a na noga cipele,ne opanke ko mi,nike su divanile,nemore ta vriću ponest.,druge mudrije bi rekle,koga će vraga njoj vrića,nju rani njeja služba,ne naše vriće ni krosna....A dobra bila,a draga,dica je jako volila,ma svi smo je jako volili,zvali bi je kad je kakov god na jilo,bome i došla bi A kako je lipo divanila,ma drukče neg mi,al vidi se lipo,dost toga mi nismo ni razumili,ma ni ni ona mogla sve povatat,  a ki more nas povatat ,vaj divani vako naj nako.Dica su je morala zvat drugarica,tako je škola tražila,a mi je zvali,kako ki,muški učiteljka,mi žene gospojica,kako ćeš kad je bila gospojica.I nju je Milka zvala u čijaču,bome je i došla,našli su joj lipo mesto baš do Miki,da bude u teplini,i da ku pametnu reče,ma nisi jimal od koga ča čut pametno,nego samo munjenije i kakove bakule,najviše mriže i pekljanije...Odma smo je pitali jeste vi daleko od toga Zabrega,o kom stalno divanite,vikali smo joj svi vi,ajme,kako drukče,ma moramo je štimat,ma je ona učena glava,ma sramota reć ti,kibi to mogal ...Ni to ona volila,to naše štimanje,bilo je kej sram,a ča je mogla kad mi nismo popušćali.Kad je sela i malo se steplila,dobila je i lončič čaja,i čijačice su dobivale,odma se doljivalo,bilo ga je kuliko si til,a lipo pocukren i malo rakije u njemu ,cela kuća danula po lipi i rakiji,počela učiteljka svoj divan...Ja sam vam kaže do Zagreba,recimo ko vi do Brinja,pa možda i malo dalje,ali svakodnevno vozi direktna autobusna linija,i kad sam završila osam razreda,ja sam u Zagrebu upisala gimnaziju,nakon toga i učiteljsku,i svaki dan putovala .U jutro odem,kasno po podne se vratim,tako svaki dan,dosta naporno,ali bi se u nedjelju odmarala .I moji roditelji rade u Zagrebu i svakodnevno putuju.Tata mi je autolimar, popravlja aute i ravna im lim mama radi u kuhinji,u jednoj velikoj tvornici,kako vi kažete fabriki.Tako je ona lipo uvik divanila,ko u školi dici.Ajme ,gospojice,a ki vas je naučil peć onaj najlipši kolač,kako ga vi zovete torta?E vidite moja je mama kuharica i dobro kuha,ali i peče dobro kolače,ona me naučila,a ja obećavam da ću naučiti bar jednu mlađu ženu koja bude imala smisla,a ona će onda i druge...Divani jedna čijačica iza stola,ma mi Bog da iča znamo,nimamo ni vremena,daj oko blaga,daj oko dičice,zemlje dost,starež u kući, drva, seno,vršidba,ma jedva dospijemo.A znamo speć malo šaroga kruva,kad jima cvebe,malo štrudela,čaš kad slabo jima jabuk,najviše fritice,pa lipo pocukriš i bele kafe i dobro,ni niki gladan.Bogu fala i Božiću,e onda se malo muštramo,pa se peče štrudel od rožakov,e ma ni to malo ča,a Božić je...ma ni ni jaj,ki more tuliko jaj vrć u kolače,ma se s jaji more pravi obrok jimat,još slanine naklaštrit u nje,i svi siti,samo gredu na vodu na kantu...ajme gospojice, divanidu čijačice,vlja deset jaj gre u to,ajme ća je previše,previše,ma je lip,ma niš slajega ni od njega,ma od dice,ne moreš jaje metnut na kraj za malo testa umisit,ma ka di je to,ma po zimi ne nesedu,ni vrag jajeta vidit,ma smo željni jaje pojist.Ništo sabereš med mašami,to se zavuče u škrinju u šenicu,ma to malo jedva da se pasa Božić.
Bog vam dal zdravlje da ste nam spekli i donesli u čijaču,bome kad perja smanjka,lipo ćemo se pogostit,samo naj ki bude dilil,neka pazi kako reže da bude za svi,makar malo liznut.Dojde gazda Jive k Miki Merikancu,pa mu divani,Mikica dragi,ajde ti nam nam još ča izdivani iz te tvoje Merike,ma nisi ti nam sve u čuvarini izdivanil,lej da će du ljudi pospat,čijačice su počele drimat,daj ji malo razbudi...Ajme Jivica ,neznam ča bi još ljudi volili čut,ma siti ću se ništo...
A vo će te siguro volit čut,jedne nedilje,ne dela se,evo ti vraže,dojde k meni moj pretelj Mata,naj ča su ga svi zvali Šaka,ma dobri smo jako bili,a ča mi je dobra napravil u životu ,neću ga nikad zaboravit,ma bil je malo munjen i vrtoglav,on vam se tukal,šakal za novce.Lipe je on novce znal zaslužit,ma badava mu to kad su ga znali dobro izubijat.Reko Mate,mani se vraga,delaj če drugo ko ja,manje dobiš al ti niki ne razbija glavu,kad sajdeš iz pameti čaš onda.Kaže meni Mata,ajde se obuci,pa gremo malo vidit svita,danas ti je kod nji ko nikakovo prošćenje,vidićeš rode naroda svake fele, ji se pije,oni pivadu po svoju,ma ni to pisma ko naša,ča nas briga,rode sve je zabadav.Kako more bit zabadav,to mi nikako ne gre pod kapu?Došli mi tamo,a tamo naroda,najviše muški,jima i žen al s njimi bolje posla ne jimat,te bi te oplindrale i kadi si onda,zač si delal...A za novce,to su takove fuste i palandre,nima ča ne bi napravile,ajme Bogu fala da toga zla kod nas nima...
Ča ćemo jist,ja se ne razumim,donese Mata pečenu  kokoš,krompira i bocu vina,bome se mi dobro najišmo,popili to vino,nako iz boce,baš se lipo zagrijali,gremo dalje šećat,kaže Mata rođo sve zabadav,ma reko fala Bogu,baš nas je srića potirala i tebi kaj sve znaš.Kamo god se okreneš,dimi svuda,pečedu se kokoše ,kobasice na šćapi,bome i drugo meso.Ča,ćeš mi se najili,ne moremo više,al popit se more,donese Mata još bocu  vina,ma lipo se mi raspoložili,pivamo nas dva naše lipe pisme,tamo otkud je on je Velebit,ko naša Kapela,isto šuma kirija se bukovina i jelovina,poče on pismu Velebitu,da ti nije mora...ja dobro podbočim,ma baš smo lipo slagali...
Ne da vrag mira,bome ni vino,gremo dalje gljedat,kad tamo  dragi moji komšije čovik vodi medvida na lancu,pravoga medvida,ko vi naši,na žvali jima brnjicu,u nozdrvi lanac i on njega sluša,bome se ništo počelo  gužvat,jedan zel nikakovu padelu,tuče batićem po njoj,ne znam ča je,ne boj se zna Mata.. .
Viče Mata meni ,rođo,evo za nas posla i dobre zarade,sad ćeš vidit...
Ode on tamo meda nje,bome evo ga k meni,reko ča je Mate?Mike ovo je za te posal,tražidu ki bi se s medvidom porval,Mike slažeš ne teške žaganice po cele dane,dobro i jiš i piješ,lej ti ruk,lopate jim nisu par,ča su njegove čampe za te tvoje ručerdine,Mike ruši ga doli i zadavi...Ne more ti niš,jima brnjicu,more te samo čampom ogrepst,neće dospit
Ja sam isto malo popil,vidim da je u meni sila i jak sam,malo me koda stra,reko odi k vragu Mata,otkinuće mi glavu,to je medvidina,pusta,nastavlja se na noge ,bleji,baš koda zastrašuje
Ne bi ja,bojim se,ali munjeni Mata ne popušća,viče ma ča se bojiš,lej ruk,satari ga Mike,bi,ne bi,stra malo popušća,još kad mi reče da ću dobit 30 ti njeovi dolari,to su onda bili veliki novci,i danas su isto,reko ma to je nemal moja plaća,reko oću Mata,oću ...Ni se vrazi kladili,jedni na medvida drugi name,zato je bila na padela,svi su mećali novce na medvida,jedino moj pretelj name...Bome grem ja bliže k njemu,malo mi desna noga uvatila ma,on ruči,nastavlja se,pa kaj put i blejnu ko junac,vičem ja u sebi,Bože dragi pomozi i ti Majkice sveta,ako me jako sastavi da ostanem na mestu,da se ne patim,ki će me bajlit...
Meni koda dojde još nikakova snaga,na mi se noga umirila,gljedam kadi ću ga ćapit...
Ćapi ja naglo za lanac,pa ga jako povuče k sebi ,pa ga briznu po labrnji,on se ni nadal toga,onda ga s obe ruke jako gurnem,on se splete u naj lanac i prevali se na rbat,ja na njega zajaši i stisnu oko vrata,Mata ziva,guši ga Mike,guši ga Mike,nis til mogal sam,ja ga pušćem i rđa me s čampom ogrebe po grebenici,a poznadu se noti dan danas
Reko ča ću ga davit ma mi ni niš napravil,kašnje mi bilo žal ča nis,ne bi me nako izgrebal... Bome evo novac,nikad lakše do nji,je bilo je stra da me vrag ne satare...Moj Mata se kladil da ću ga soborit pa je lipe novce zaslužil,more bit više neg ja...
Ča ću ja s ti novci,nikad uru nis ponesal,ja lipo kupim uricu,ma vidili ste kako lipo tucka,još sam navrgal 10 dolari,ni bilo dost,a nis til bilo ča.Taman Miko izdivani,evo ti planinke,pita ga ka je ura,Miko pogljeda pa  joj veli,evo bome pol noći,a Milka će,žene drage,još su u ganku dvi vriće perja,mi ne moremo zgotovit,jopet ćemo se sabrat i dogotovit,vi keste bile  dojdite jopet u naj petak po Božiću,sad ćemo lipo malo pojist,ča smo pripravili,ma to je sve po sirotinjski,čagoder i popit,gospojica je donesla nikakov lipi slatki išarani kruv,ona to zove torta,e toga niste provali,a bome draga vi ćete ga rezat kako vi znate,samo gljedajte da bude za sve,teploga čaja slatkoga ko medica jima kolikogoder budete tili,fritic lipi meke ko duša ,moj gazda jopet napripravljal slanine ko cukar bele,dite moje napeklo kruva,samo jite i pite,e da i slive jima za u čaj i za popit,niki neće gladan ostat
A kad se malo pogostimo,onda jigrajte i pivajte,ako oćete do beloga dana.Mali Tomica,gazdin sin,ne drimlje mu se ne gre spat,svaku besedu Mikinu je dobro povatal..Jive viče,Milka ,nuder to dite zalezi,da ne drimlje,mali Tomica se otrese,ki drimlje ,lej da slušam stric Miku...
Donesli su Tomici komadić torte,ni se mical od Mike.Bome se jilo i pilo,naj traži donesi kapule,naj drugi bi rakiju,ženske tučedu po čaju i štrudelu,kadika i rakiju salje u se,svega jima dosta,svi falidu gospojicu i taj njeji kolač ,a jidu ga mrvicu po mrvicu ,više ga zobljedu  ko tice da bi ga ča duglje mogli jist,kako ona zove tortu,al je lipa,al je lipa,lej kako je meka,lej a svaki red zase,kako joj vako lipo ispade,ajme ma je ko narisano...Muški su tukli po slanini i rakiji,falili kako je lipa ,debela,a meka pa sama propada u trbu,ni niš ni zadimljena,drugi viče,lej kako je lipo slana...
Fali se i mlada gazdarica,kako je lipe kruve spekla,ma trebalo je to znat i umisit i speć i da se vako lipo ugoda...
Bome draga tiš se lako udat,za te će du se otimat dičaci,divani njeja krsna kuma,fala Bogu nima posla kaj ti neznaš,još ti Bog dade i lipotu i vridnoću,neka ti još samo da zdravlja i sriće. Stoli se čistili,perje su spravili u druge čiste vriće,pita kuma Milku,o kuma,oće perja  bit dost,oće kuma,Bogu fala,biće obilo za četiri vanjkuša,po mom računu,i za veliki poplun,da mladica ne prezebe,lej kakove su  te naše zime,ajme ma zaboravi,ma su još dvi uvr vriće za čijat,ajme kadi smo još...Bome niki potuče na vrati,kad to Jivin pašanac Mile dojde,ni prvo mogal,krava se telila,pa su on  njegova žena,Milkina sestra morali pomagat,dvoje je polegla,a jako se teško otelila.Žena je ostala pazit na kravu i telčiće,a njega je Jive natental,da kad bude sve gotovo,dojde malo posvirat.Od Mile ni u kraju bilo boljega  na citora,a jimal lipe citore,ne duple.
Kad je Mile malo pojil kapule i slanine i lipoga kruva,a mili Bože je jil ko s lopatom,ma najviše celo gucal od preše...Onda ćapi citore,pa kad zasviri kukunješće,svi se živi povatali,i staro i mlado,jigra i Miko na noj drvenoj nogi,ajme veselja ,ajme vriske, ki će bolje,zajitadu se do guzic...Bome se trame  i grede ljuljadu i tresedu,svi se veselidu,jedino Jivi ni da veselja,ma i on je vesel,nego  se boji da ka trama ili ne daj bože greda popušća,bilo bi zla da se skrešedu u konobu,ma more ki nakazan,i bez glave ostat,još je i krava doli,ma bilo bi zla....
Šaplje on pašancu na uvo,nur sviraj laganije pisme neka jigradu u dvoje,vidičemo lipi ki će skogu jigrat,a bome i kuća će cela ostat,vrag ti no kolo tvoje uzel,još si sviral u kalup,reko ode sve u lagum...Mile citore istrese,kad Milka započe pismuLičko lešće ,Otočac i Brinje ,muški podbočišu,a Mile zagrmi ko na najveća medvidina,ženske dajedu cvik,ma pisma gre samo tako,ni ki nisu pivali ,ča su žalovali ili čagoder drugo ,divanidu ali lipo slažedu ko jorgule,ma vo diže iz groba...
A lampa i to kakova lampa,samo zaškilji,rekal bi gotova je od pisme i glasov,a malo su je baš zato više odvintali,da se lipše vidi...Bome u toj kući ni niki petrolin šparal.Kad se Mile malo napival,zame citore i bećarinu zasvira,teško mu je rado bi pival,mora puvat u citore,negre neg tako,sad se jigra u dvoje,stare majke gljedadu ki gre po koga,a onda šapljedu,kadi bi moglo ča bit,ki je za koga,ki ni
Ma ni se puno gljedalo na lipotu,nego da je zemlja blizu i da je puno jima,da je dost blaga u štali,da kokoše nesedu,da je ćaća na dobroj zaradi,mama vridna i čista planinka,da je u kući čisto,još ko je zavod u ganku a ne nigdi iza kuće,pa kad puše i namiće,ajde ti odi a stislo,ne da se durat...
E u takovu kuću bi svaki til ćer udat ili iz nje sina oženit.
Uvik se gljedalo da bogašćina ide na bogaščinu,ajme kadi bi sirota išla za noga ki jima,ma kakova lipota kad nima niš,ma čabi on nju i zel,nisu dali ćaća i mater
Svaki je polak sebe para tražil,a bilo je svega,a kad sirota zame sirotu  ,u jadnoj kućici samo je  buv bilo obilo.
I tako malo pisme,malo jigre,kadiki ki je šaljiv ništo smišno izdivani,kad Miko pogljeda na uru ,ajme ljudi ča čekamo ma su skoro četiri ure,ajmo se polako razlazit,trebadu ljudi ić spat ,vlja mi ne moramo,nu vidi maloga Tomicu,na višku spi,ma je bome dobro izdural...a va moja bukva od noge dok se razodi,razdaniće se.Kuća za čas osta prazna,bilo je jako ladno ,pa su se razbižali.I tote u kući su svi odma poležali,sve su nako ostavili,pa će du slagat kad se naspidu.
Bome nisu pravo ni pozaspali,kad mali Tomica,poče jokat iz sna,na sav glas,ajme ne dajte me,ajme odnešće me,eno ga na mom krevetu,nosi me ,odnese me mame,tate,tirajte ga od mene...pojišće me,Milka brzo leti k njemu,gre ga zagrlit,Jive pita ,skočil se i on,ča je ,ča je,Tomica još i sna viče medvid,ajme veliki medvid,ćaća sad koda je s pameti sašal,viče da ni u ganak zašal,kad su ljudi izlazili,Milka, Milka brzo sikiru,da dite spasim...
Milka ziva na njega,divani mu ,ma kakov vražji medvid,dite je ružno sanjalo pa se jako prestrašil,ne more k sebi doć...
Sad je Jive fort pomunjenil,kune sve čega se sitil,pa zakune i žarku tavu,baš je pobisnil.
Jes ti ja rekal ,ženo munjena,zalezi dite,ne neka ga ,neka sluša munjenoga Miku i njegove bakule i pekljaniju,ki munjencu veruje,on se s medvidom rval,vlja mi ne znamo ča je medvid,još divani da ga je soboril i da ga je trebal zadavit,vrag popil dvi tri rakije  pa divani ni va legla ,ni na stala,ko iz ognja,ni nego će mi dite dobit stra kaj neće nikad proć,pa kadi smo onda,muško dite,ajde da je žensko,Bože pomozi,udaće se pa dobro,a ča bi onda,ki će nas pomagat kad ne budemo mogli,a brzo će to doć...Tomica dragi,ča si tako ružno sanjal,lipoto moja?, pita ga ćaća... 

Tate,Tomica će kroz plač,k meni je došal naj stric Mikin medvid, ,samo ča je bil još veći,tote je bil u sobi,neznam ,kadi je,da se ni kadi zavukal, morebit je utekal,i divani on meni,zna mi jime,Tomica sad ćemo se ja i ti porvat,da vidim jesi li jak,i nastavi se na noge,pa nako ruknu,meni su se noge otsikle,evo i zapišal sam se,nemojte zivat na me... Ja njemu divanim,ma ja sam mali,ne mogu se ja s tobom rvat,makni se ća,a on meni nato reče,onda ću ja tebe sobom odnest,tamo ću te ranit,pa kad budeš jak , mi ćemo se rvat, u tomu ste vi doletili i spasili me,bil bi me siguro odnesal,možda kadi bacil u jamu a možda bi me i pojil...
Mama jadna plače,o Tomica ,jedinac moj,ma si to sanjal,ni vraga ni,ni medvida,ajde se malo rastupi,lej da smo svi oko tebe,i ja i seko i tate,kucić laje vani,ni nigdi nikoga...Jedva mali Tomica došal k sebi,a onda se i sam smijal svojoj sanji,bome je rekal,a neću više slušat taj divan o vuci,medvidi i o viškam,mogu jopet ružno sanjat,pa se vako jako prestrašit,ma mi je srce moglo stat...
Bome se lipo razdanilo,već se vatala deveta ura,po selu blago ruči,ovčice blejidu,ki jima prasešce ono krulji,čujedu se kokoše i guske,sve gladno i žedno,prelci i čijačice spidu,vrag bilo ko još igdi dimi iz kuće.
Vani ljuta zima,rekal je dobro naj ćaće, dica moja vako je bilo 29.

Organizator MNT turnira Stajnica 2025., Branimir Perković Peras kaže:

"Jako sam ponosan i sretan što smo i ove godine, po 44. put igrali i gledali malonogometne majstorije u Stajničkom polju.Želio bih se zahvaliti svim sponzorima, koji su u bilo kojem obliku pomogli i omogućili meni da uz malo truda i volje omogućim da se tradicija nastavi. Želim također zahvaliti svim ekipama na sudjelovanju i fer i poštenoj borbi. Čestitam svima koji su osvojili nagrade, što ekipno, što pojedinačno, a sve nas ostale pozivam i iduće godine da se opet " loptamo" i uz dozu sreće ugrabimo koji od trofeja.Kao organizator nogometnog djela cjelokupnog subotnjeg programa želim da se zna da sam dao sve što je u mojoj moći da sve bude kako treba, a najveća želja, a istovremeno i nagrada bi mi bila da se i iduće godine svih 14 ovogodišnjih ekipa pojavi, naravno uz neke nove u našem Stajničkom polju. Želim se zahvaliti svojoj najužoj obitelji na pomoći oko pripreme igralista,gospodinu sucu Mariju Luliću te bih se posebno zahvalio gopodinu Slavi Movriću ( Pandur) koji je uložio veliki trud da se naše polje nakon svega u subotu vrati u prvobitno stanje.Nadam se da je svima bilo lijepo. Pratim vaše komentare, kako pohvale, tako i kritike i samo uz vaše reakcije možemo zajedno napredovati. Želim svima puno zdravlja i sreće i vidimo se iduće godine. HVALA!"

Sudionici:

PLAHUTERI, ČARAPOVO SELO, KLINCI, BRZI I ŽESTOKI, ZLATKO COMMERCE, BRINJE - DUGO SELO, WOX & EVERGREEN, BABLOO, ACO BOYS & MNK OTOČAC,WHITE BOYS, BIJELO PERO, BRINJSKO CVIJEĆE, VJEČNI SOKOLOVI,STAJNICA - LIPICE

1. mjesto ACO BOYS & MNK OTOČAC

2.mjesto BABALOO OTOČAC

3. mjesto ČARAPOVO SELO

Najbolji golman turnira
   MATIJA KRALJIĆ
" ACO BOYS & MNK OTOČAC " 

Najbolji strijelac i igrač turnira
   ANTONIO BIĆANIĆ
"  ACO BOYS & MNK OTOČAC  " 

!!! Više fotografija uskoro na Priče iz ličkog kraja !!!

Izvor: Melita Toljan Perković/Novicije iz zavičaja

Sv.misa kod kapelice Gospe Karmelske (Katarine po domaći) u Tominčevoj dragi, održat će se 16.07.2025., u 18 uri.

 Preuzeto: Fb Baštinica

Blago u Gospodinu preminuo je Nikola Kostelac, dugogodišnji predsjednik Udruge Ličana Vila Velebita, humanitarac i društveni djelatnik, ekonomist i vlasnik građevinske tvrtke, u ponedjeljak, 7. srpnja 2025. u 80. godini života. Pogreb je danas (četvrtak, 10. 7. 2025.) u 11.55 na groblju Mirogoj u Zagrebu.

Prisjetimo se njegova uspješnog životnog puta koji ga je iz rodnog Prozora odveo u Zagreb.

Rođen je 15. rujna 1945. u Prozoru od oca Mate i majke Marije, uz stariju braću Ivana i Karla, u obitelji Kostelaca pod Umcem i Riđom kojji nose špicnamet Banići. Za to je zaslužna njihova baka koju su Banići koji nisu imali djece posvojili dovevši iz Trnovca ženinu nećakinju (obitelj Dešić), kojoj će se kasnije priženiti Petar Kostelac iz Trnovca i tako svojoj grani priskrbiti trajni nadimak Banići. Djed Petar Kostelac sudionik je 1. svjetskog rata, na bojištu u Galiciji bio je zarobljen, preživio je i pješke se vratio kući u Prozor. Petar i Ana imali su pet sinova i četiri kćeri te brojnu unučad i praunučad, a među unucima je i Nikola Mika Kostelac.

Nikolini roditelji bili su poljoprivrednici, a otac je imao i kovačnicu (otuda i drugi nadimak - Kovači). Idilično djetinjstvo u seoskom okruženju između Otočca i Prozora, uz Gacku, bilo je ispunjeno čuvanjem ovaca, igranjem s drugom seoskom djecom, kupanjem u rijeci ispod kuće. Osnovnu školu završio je u Otočcu, potom i srednju ekonomsku školu jer u to vrijeme drugih smjerova u otočkoj srednjoj školi nije bilo. Kao srednjoškolac bio je vrlo aktivan u društvenom životu grada, organizirao je zabave, priredbe i plesove u Otočcu. Intenzivno se bavio sportom – nogometom, rukometom i košarkom. Kasnije će isticati koliko su važni u tom njegovu formativnom razdoblju bili pojedini profesori: Branko Kemfelja u sportskom životu, Nevenka Barić u društvenom životu, Ivan Orešković kao pedagog, a Milan Brajković usadio mu je ljubav za matematiku i fiziku. Nakon završetka srednje škole 1965. g. upisao je Ekonomski fakultet u Zagrebu, a diplomirao je u svibnju 1969. g. Studentsku 1968. g. obilježili su studentski nemiri, u kojima je vrlo aktivno sudjelovao zajedno s drugim studentima pod vodstvom njihova profesora s fakulteta Marka Veselice. Godine 1970. nakon povratska s odsluženja vojnog roka oženio je svoju studentsku kolegicu Mariju Kostelac, također iz Prozora. Prvi sin Krešimir dolazi na svijet 11. 12. 1971. g., a drugi sin Dinko 1975. g. Dinko Kostelac završio je elektrotehnički fakultet i kao uspješan inženjer radi u telekomunikacijskoj tvrtki Ericsson Nikola Tesla. Oba sina su oženjena i zajedno imaju petero djece, Matiju, Karla, Luciju, Mariju i Laru, kojima se Nikola natročito ponosio i uživao u njihovu društvu.

Prvo zaposlenje dobio je u građevinskom poduzeću Tempo u Zagrebu na izradi kalkulacija i rekalkulacija, a to prvo radno mjesto uvelike je odredilo daljnji smjer njegove poslovne karijere u građevinarstvu, sve do mirovine. Tijekom 40 godina rada bio je građevinski kalkulant, potom stručni suradnik za problematiku graditeljstva u Sindikatu građevinara u Republici Hrvatskoj, a zatim pomoćnik direktora zadužen za komercijalne i financijske poslove u građevinskom poduzeću Dom. Bila su to teška vremena za graditeljstvo, poduzeće je bilo u velikim problemima što je bio i svojevrsni izazov za mladog ambicioznog Nikolu. Ubrzo je preuzeo funkciju glavnog direktora Doma. Godine 1993. napustio je poduzeće Dom i osnovao vlastitu građevinsku tvrtku Gepot, koju je kasnije uspješno preuzeo stariji sin, građevinski inženjer Krešimir Kostelac.

Na izbornoj skupštini u Zagrebu, 18. listopada 2012. g., jednoglasnom odlukom izabran je za predsjednika Udruge Ličana Vila Velebita što će biti sve do 2022. g. Nakon toga obnaša funkciju dopredsjednika udruge. Kao predsjednik Udruge Ličana djelovao je naročito na zbližavanju zavičajnih društava i klubova iz Like i realizaciji zajedničkih programa te povezivanju Ličana u Zagrebu i Ličana u zavičaju, nastojeći da se pogotovo mladim ljudima prenesu narodni običaji i kulturna baština. Iza njega su organizacije brojnih kulturnih događanja u Zagrebu i okupljanja Ličana iz svih dijelova Like, spektakularnih Ličkih večeri, Susreta Ličana i prijatelja Like, koncerata svih ličkih KUD-ova u dvorani Vatroslav Lisinski u Zagrebu, okruglih stolova posvećenih ličkim velikanima, predstavljanja brojnih knjiga ličkih autora ili tematikom vezanih uz Liku (npr. Posebnosti Like: priroda, povijest, kultura, istaknute osobe, Ličani i/li Slavonci, Ličani u Slavoniji u prošlosti i sadašnjosti Josipa Fajdića, Duboki krški izvori Hrvatske Tihomira Kovačevića Tihe, zbornika deset pisaca Otočki dekameron, Umjetnost Like Vesne Bunčić, Lika i Velebitsko Primorje u hrvatskoj književnosti Ane Lemić, Nestali bez traga dr. Ive Pećine itd.). Za vrijeme njegova predsjedanja udrugom organizirana je i izrada i postavljanje spomenika trojici jezikoslovaca u Gospiću – Šimi i Anti Starčeviću i Franu Kurelcu 2017. g. te više predstavljanja projekta i prigodna svečanost otvorenja. 

U vrijeme Domovinskog rata javio se kao dragovoljac odmah na početku, no usmjeren je na poslove logistike gdje je bio potrebniji. Jedna grupa radnika iz poduzeća prebačena je na ratište u Sunju, a strašne ratne uvjete nastojao im je što više poboljšati nabavkom i slanjem tople odjeće, gumenih čizama, kabanica, šljemova itd. Za radnike koji su otišli u Domovinski rat osigurao je dvije plaće, jednu za radnika, a drugu za njegovu obitelj, suprugu i djecu ili roditelje, koji su ostali kod kuće. Prvih dana Domovinskog rata uključio se, zajedno s grupom Otočana i Brinjaka u Zagrebu, u osnivanje društva Gacka dolina, Otočac i Brinje pod vodstvom Tomislava Crnića. Društvo će prikupljati sredstva za nabavku oružja i humanitarnu pomoć te voditi brigu o zbrinjavanju izbjeglica u Zagrebu. U Vukovarskoj ulici u Zagrebu bio je osiguran prostor za rad udruge i skladište za prikupljenu humanitarnu pomoć. Svako toliko udruga je u Otočac dovozila potrebnu sanitetsku opremu, krevete, hranu. Također su u Otočcu, uslijed svakodnevnih neprijateljskih granatiranja, ogromne potrebe za pokrovom i staklom, pa je Nikola u nekoliko navrata, iz poduzeća Dom i još nekih građevinskih poduzeća, zajedno s članovima udruge Gacka dolina, Otočac i Brinje, dopremao u kamionima u Otočac velike količine najlona, stakla i salonita. Nije bilo zgrade i kuće u Otočcu u Domovinskom ratu kojoj bar prozorska stakla nisu popucala od detonacija. Tolika stakla nije bilo moguće ni nabaviti, ni ugraditi tako brzo, pa su najloni kojima su zatvarani prozori i vrata bili najtraženiji i najcjenjeniji artikli iz humanitarne pomoći. Doći s humanitarnom pomoći iz Zagreba u Otočac naokolo, jedinim mogućim nezaposjednutim putom, tada zvanom cestom spasa preko Rijeke, Senja, Sv. Jurja i Krasna, nije bilo ni jednostavno ni bezopasno, ulazilo se u grad pod neprijateljskom vatrom, sa zgradama u plamenu, svakako prizori koji se nose cijeloga života. To je samo djelić bogata životnog puta koji je došao svome kraju, no nastavljaju ga sinovi i unuci.

Posljednji pozdrav Nikoli Kostelcu - dopredsjedniku krovne udruge Vila Velebita iz Zagreba, a prije toga i dugogodišnji predsjednik.

"Opraštamo se od velikog čovjeka. Ostati će nam u uspomeni kao dugogodišnji predsjednik krovne udruge Ličana Vila Velebita, u kojoj je organizirao brojne aktivnosti i prekrasne izlete od Soče, Beča, Praga, Karlobaga... Počivaj u miru prijatelju"

Nikola Tominac